Сува планина је необично лепа планина у југоисточној Србији, сиромашна изворима воде, по чему је и добила име. Богата је међутим разноврсним животињским светом. Поред вукова, лисица, шакала и других животиња, на овој планини сами о себи брину и ничији и опасни „дивљи“ коњи.

Домаћи брдски коњ је стара српска аутохтона раса коња, најчешће у браон боји - такозвани дорат, мада се може срести и у црној или белој боји. Због своје издржљивости, доброг здравља и погодног карактера коришћен је у пољопривреди, а скоро да је потпуно избачен из употребе са почетком механизације. Због тога се сматра заштићеном врстом.

Избачен из употребе у пољопривреди и пуштен на „слободу“, па се тако велики број коња самостално стара о себи, у том оркужењу ствара потомство и брине о њему. Овако генерације домаћег брдског коња живећи у дивљини постају ничији и дивљи. Не плаше се људи, али не дозвољавају да им се приђе превише близу.
Петнаестак коња у овом крду живи у хармонији на Сувој планини. Душан Стојановић инжењер пољопривреде за сточарство и оперативни тренер коњичког спорта каже да су у крду женке алфе, а мужјаци служе за заштиту. Кад се крећу, мужјак је на челу крда, док је алфа женка последња у крду, одмах након свог ждребета.

„Домаћи брдски коњ је хладнокрвна раса, иначе је јако миран, нису темпераментни, дружељубиви су, послушни и лако се дресирају па се зато користе и у школи јахања“, каже Стојановић и додаје да су и иначе веома заштитнички настројени када имају ждребад у крду, па у условима у којима су на Сувој планини пуштени и сами, ови коњи могу бити јако опасни.

Најопасније су женке које имају младунце. “Своје ждребе чувају веома агресивно, било да им се приђе веома близу или се осећају угрожено. Од њих међутим највише страдају вукови, тачније њихово потомство и то у зимском периоду кад су ждребад тек рођена и још увек нејака“, каже Душан Стојановић.

И мештани околних села који имају коње пуштају их на слободу од почетка пролећа до краја јесени. „Они се придружују постојећим крдима, у њима „обнављају крв“ и зато и изгледају тако лепи и грациозни“, каже нам Душан и додаје да су на Сувој планини раније постојали заиста дивљи коњи који су боравили сами скоро 70 година дуг период. Те коње су каже, људи одвезли у кланице, и таквих примерака више нема.

У дивљем свету у прекрасној природи често дође до борбе међу крдима коња. Мужјаци се боре за своје крдо, па када млади мужјак стаса и дође време парења, долази до борбе пастува. Надјачавају се у борби, а ко освоји борбу, постаје главни пастув у крду.

Иако су ови коњи генерално дружељубиви, самим тим што поред њих нема човека да коригује њихово понашање, онима који се случајно нађу у њиховој близини она није нимало пријатна. Сељаци који пролазе туда кажу да их никада не дирају, већ само прођу поред њих. „Ипак су то велике животиње, и с њима се никад не зна“, кажу они.

Ипак, одолети грациозном и префињеном коњу такође није лако, ни радозналом и умиљатом ждребету које слободно трчи по ливадама Суве планине. Некада је на овим ливадама боравила и стока из више сувопланиских села, али данас се ни стока више не чува у истом обиму као некада, а села су све празнија.

Ово ждребе своје прве кораке направило је овог пролећа. Још увек се не одваја од мајке, али живахно галопира по пропланцима. Иако не превише уочљиво, и мајка прати своје младунче у стопу.

Душан Стојановић, оперативни тренер коњичког спорта каже да на Сувој планини има три слободна крда коња који живе на том простору. Права је срећа видети само једно од њих, с обзиром на то да је велики масив Суве планине огромна територија на којој обитавају.

Ипак, планинари и љубитељи природе могу их срести близу воде, а на Сувој планини постоје тек два извора. Киша која је падала данима, проширила је и њихову територију на којој се крећу, па се тада могу срести и тамо где их иначе нема, или где мештани околних села често пролазе на путу до својих обрадивих површина.

mic.org.rs

НИЧИЈИ ДОРАТИ НА СУВОЈ ПЛАНИНИ