Једна од најпознатијих раса коња на свету сигурно су липицанери. Већина извора бележи да су ови грациозни коњи први пут гајени у месту Липица у Словенији и да је раса званично настала 1580. године. Од тада до данас, липицанери су међу најзаступљенијим коњима и у нашој земљи, а њихови обожаваоци су све бројнији. Једног од њих смо упознали у Гружи, недалеко од Крагујевца.

Владимир Николић, један од власника компаније „Гружа Аграр“ и одгајивач липицанера, објашњава нам када се и како родила његова љубав према овој раси.

Пијаћа вода на Старој планини тренутно вреднија од дијаманата!

„Мој деда је некада коњима превозио млеко. Тако се још тада, у мом раном детињству, родила љубав према овим животињама. Касније сам на крагујевачком хиподрому јахао коње са тетком, која је била тренер галопера. У време док сам живео у Београду, када сам се бавио професионалним веслањем, та љубав је на неки начин застала“, рекао је Владимир.

„Међутим, 2012. године сам се вратио у Гружу како бих са оцем радио у нашим воћњацима. У то време набавио сам први пар коња. Касније сам на новосадском Сајму пољопривреде видео како липицанери дефилују кроз чуњеве, како се људи такмиче и заволео сам и запрежни спорт. Тада сам пожелео да се и сам бавим тим спортом, па сам већ од следеће године почео да се такмичим са својим коњима“, додаје он.

Из Аустрије дошли у Шумадију - хране се еколошки и јашу коње

Владимир у својој ергели данас има 21 коња и неколико ждребади. Прве кобиле купио је у Шумадији, а остале су са добро познатих ергела из наше земље, или су, као врхунски представници своје расе, допутовале из иностранства.

„Моји омиљени коњи у штали су са егреле Келебија. Са те две кобиле такмичио сам се свих ових година. Имам још две кобиле са ергеле Пибер из Аустрије, две са ергеле Липице из Словеније. Последњи набављени коњи су један пастув и један кастрат из Мађарске, узгојени на њиховој државној ергели“, објашњава Николић.

Центар за хипорехабилитацију на обронцима Старе планине

Прву узгајивачницу липицанера основао је аустријски надвојвода Карло. Он је желео да створи расу необично лепих коња, који су истовремено мирни, стабилни и добри за јахање. У његову ергелу су годинама довођени и укрштани коњи из целог света, све док нису настали липицанери.

Ждребад на рођењу буду скоро потпуно црна. Касније добијају сиву боју, а тек у петој или шестој години у потпуности побеле и почну да личе на своје мајке.

„Пунокрвни коњи најчешће нису претерано мирни. Због тога они захтевају много рада. Липицанере, с друге стране, одликује и изузетна грациозност. Осим тога, према мом мишљењу, они би требало да буду око 160 центиметара високи на гребену, или нешто више од тога. Иако нису сви липицанери бели, мени је бела боја веома битна“, истиче наш домаћин.

За ждребад липицанера везује се и једна занимљивост коју вероватно нисте знали уколико ову расу коња нисте гајили до сада.

„Ждребад на рођењу буду скоро потпуно црна. Касније добијају сиву боју, а тек у петој или шестој години у потпуности побеле и почну да личе на своје мајке“, наглашава Николић.

Као прави љубитељ ове расе, Владимир је одлучио не само да улаже у развој своје ергеле, већ и у узгој липицанера у целој Шумадији.

„Ја сам радостан што нас је у последњих годину дана подржао и Коњички савез. Почели смо да организујемо права такмичења, која некада трају и по три дана. За почетак, она ће имати две или три дисциплине, пошто у овом тренутку немамо ни довољан број возача. Међутим, надам се да ће у будућности неколико возача из Србије бити и на светском првенству, јер имамо и квалитетне коње и све потребне услове“, истиче наш саговорник.

Уколико и вас занима овај необичан спорт, знајте да обука липицанера за такмичење почиње од његове треће године, а за савладавање првих корака потребно је барем 6 месеци. Након тога, млада грла могу да почну да се навикавају на запрегу, али увек у пару са старијим и искуснијим коњем. За такмичење су коњи спремни тек са својих 5 година и то након свакодневног рада са њима, у који се улаже много труда, стрпљења и љубави.

Izvor: agromedia.rs

Откривамо вам све што нисте знали о липицанерима