Дугорочни циљеви оплемењивања домаће шљиве (П. доместица Л.) су стварање нових сорти прилагођених агроеколошким условима умерено-континенталне климе.

Нове сорте треба да су отпорне према ниским зимским температурама, позним пролећним мразевима и суши. Трајна је оријентација ка стварању сорти толерантних и отпорних према шарки шљиве (Плум поџ вирус) и најчешћим гљивичним обољењима (Полyстигма рубрум (Персон) Де Цандолле и Пуцциниа (Транзсцхелиа) пруни-спиносае (Перс.) Диет.) Предност је потребно дати самооплодним сортама, редовне и обилне родности. Што се тиче хабитуса, селекцију усмерити у правцу стварања сорти широкопирамидалне, умерено густе круне са широким угловима гранања и еластичим гранама које се не ломе под теретом плодова.

Стоне сорте треба да имају крупне плодове (преко 100 г) са плавом бојом покожице, привлачног изгледа, жутог, чврстог, сочног, слатко-накиселог мезокарпа који се одваја од коштице и који добро подноси руковање и превоз, а дуго задржавају свежину и добар изглед и квалитет.

Сорте за сушење треба да имају средњекрупне плодове (30 до 50 г), овалног облика, да садрже преко 20% растворљивих сувих материја, да имају чврсто месо жуте боје које се одваја од коштице, да добро подносе манипулацију и транспорт, да не пуцају на киши, да се лако и брзо суше и да при томе не пуцају и не испуштају сок.

У циљу продужења сезоне сушења и коришћења у свежем стању треба настојати да се добију сорте са што ранијим, као и са врло позним сазревањем.

Сорте за друге видове прераде или сорте комбинованих особина (компот, пекмез, џем, слатко, ракија) треба да имају висок садржај шећера, добар укус, одговарајућу боју покожице и мезокарпа, конзистенцију меса и да редовно и обилно рађају.

До сада је признато 17 сорти шљиве:

1.  Чачанска рана
2.  Чачанска најбоља
3.  Чачанска лепотица
4.  Чачанска родна
5.  Чачански шећер
6.  Ваљевка
7.  Јелица
8.  Валерија
9.  Милдора

10. Тимочанка
11. Боранка
12. Крина
13. Позна плава
14. Златка
15. Нада
16. Дивна
17. Петра

ШЉИВА (Прунус доместица Л.)