Многи се одлучују да се пчеларством баве као хобијем или кад оду у пензију, међутим Милан Париповић из Аранђеловца пчеларство је учинио својом једином професионалном делатношћу од које је зарадио пензију.

„Пре пар година на једној изложби пришао ми је један човек и питао да ли знам неког пчелара који би продао кошнице, пошто иде у пензију, почео би тиме да се бави. Ја сам рекао: 'Ја продајем цео свој пчелињак.' 'Зашто?' питао ме је. 'Јер и ја исто идем у пензију.' Човек ме је гледао збуњено, а ја сам му рекао: 'Пријатељу, закаснио си, сад може ово само хоби да ти буде'“, прича наш саговорник Париповић.

Давне 1973. године почео је да помаже тасту на пчелињаку, а након ратова 90-их и пресељења из Хрватске у Србију, свака зарада која је стизала у породични дом била је од меда.

„Сваки посао који радим, или радим како треба или никако; регистровао сам самосталну занатску радњу за производњу и паковање меда, са свим обавезама и доприносима. У почетку смо супруга и ја продавали на пијаци и на изложби на Ташмајдану, а тада смо почели сарађивати са продавницама здраве хране. Онда смо одлучили то сами да радимо, отворили смо у Аранђеловцу продавницу здраве хране, међутим, пошто је мала средина, отишли смо за Београд где је веће тржиште.“

Овај пчелар у пензији никада није имао више од 90 кошница, јер каже да се „професионалност не мери бројем кошница, него резултатима по јединици производа“. Уз мед, производио је матични млеч, прополис, полен и друге пчелиње производе, које још увек има у залихама за верне купце. Осим што је увидео да се продаја меда више исплати са производом који је препознатљив и стандардизован, схватио је да рад пчела и ситуација у леглу мора стално да се прати, као гаранција приноса и здравља друштва.

„Данас је све другачије у односу на време када сам ја почео, јер се све брзо мења - климатски услови и пашне прилике, а морамо се прилагођавати и новом начину рада. Некада је било више природних пчелињих паша, у смислу самониклог биља, траве, дрвећа у природи. Сада код нас у Србији постоје три природне паше; од багрема, липе и од ливада. Данас се не може пчеларити без сељења кошница, јер нису сви терени за све паше. Преко је потребно присуство у близини пчелињака, јер када устанем пре свитања и одем до њих, на основу онога што су оне ишчистиле из кошнице ја имам праву слику легла“, напомиње Париповић.

Као један од проблема у пчеларству, овај пчелар са 40-годишњим искуством, наводи такозване „пчеларе дигитроне“ који у ову грану пољопривреде улазе само из рачуна и због брзе зараде, а без теоријског знања.

„Мора се познавати биологија и начин живота тог бића. Пчела је интересантна по томе што постоји преко 5 милиона година и за то време у свом систему рада није ништа мењала, зато је и опстала, па свака потреба да их променимо нама се враћа као бумеранг. Људи нису свесни да не могу пчеларење базирати на једној години, барем ја сматрам да у пчеларству треба да се гледа просек економског резултата на 5 до 10 година, с обзиром на климатске промене и недостатак јако добрих година.“

Због тога Париповић саветује свим младим пчеларима да је најважнија едукација и предан рад за високе приносе у пчеларству.

„Пчеларство је неизвесно, па морате да имате увек спремна додатна улагања када наступи лоша година. Читање литературе од признатих аутора је обавезно. Ко год да ти је ментор, настој да видиш шта стоји иза те приче, нек ти покаже своју производњу. Затим, важно је познавање природе и окружења у коме живите, јер данас нема успешног пчеларења без сељења пчела, јер мед 'роди на осовини'. Морате створити свој посао и своје тржиште, а за младе пчеларе нарочито је потребна подршка породице, јер је пчеларство породичан посао.“

Agromedia.rs

Пчеларством до пензије