Мангулице су врста прасића, по врсти су јако блиски рођаци са дивљим свињама. Последњих година узгој мангулица у Србији постао је уносан посао.

Узгој мангулица Србија је претежно преузела од својих суседа, Мађарске и Аустрије, земаља које се неколико деценија уназад успешно баве овим послом. Иако је у почетку углавном Војводина преузела овај посао, квалитетни производи и солодна зарада стимулисали су провреднике и из других крајева наше земље да се баве овим послом. Занимљиво је да је мангулица још у деветнаестом веку била један од главних извозних производа у Србији.

Данас, Стара планина важи за одлично подручје за узгој ове специфичне врсте прасића. Пошто су блиски дивљим свињама чије је месо квалитетно због природне исхране, мангулицама је потребно слично окружење. Прво, потребно им је доста простора, тако да их не можете задовољити једним класичним обором за прасиће.Велики број узгајивача настоји на томе да окружење у којем их узгајају буде што сличније природном, с обзиром да су дивље мангулице живеле у шумама, пашњацима, па чак и мочварама. Доста се пази на њихову исхрану, јер им не прија вештачка храна, која је пуна пестицида, од чега чак могу и да угину. Дакле, најбоља је природна храна како би месо било квалитетно – жир, курукуз, јечам, шаргарепе, јабуке….

Иако је доста скупо, месо мангулице је тражено, због укуса и због ниског садржаја холестерола. Мангулица има 75% мање масноће од обичне прасетине, а 50% мање од говедине. Поред укуних кобасица и пршуте, доста се траже сланина и маст, а од крзна се праве четке, такође веома квалитетне.

Мангулице се прасе два пута годишње, а могу опрасити до седам прасића, који прва два месеца морају да доје.

Izvor:seoski poslovi

Узгој мангулица