Svi oni koji se u Srbiji bave povrtarstvom na veliko i svoje proizvode prodaju na tržištu, uglavnom koriste plastenike kako bi osigurali svoju proizvodnju od vremenskih uslova. Ono što se uloži, vraća se već prve godine kažu proizvođači.

Povrtarstvo je posao koji se u Srbiji isplati, a uz stalno učenje i postepeno ulaganje dobijaju se odlični rezultati, kažu povrtari iz porodice Panić iz Višnjićeva.

Iz klupe srednje mašinske škole, Milorad Panić se, umesto na fakultetu, obreo u povrtnjaku. Kaže, okidač su bile kriza i inflacija devedesetih godina prošlog veka, a on “nije tip da nad sobom ima šefa”. I tako je krenuo u povrtarstvo, o kome nija znao mnogo.

Danas ovaj iskusan povrtar iz sela Višnjićeva kod Šida svoje biljke gaji na 2.000 kvadrata i kaže da ima mnogo veće ambicije, prenosi Agro TV.

– Svima bih preporučio da krenu u ovaj pošten posao. Ovde ima i novca i zdravlja. Ako se prati tržište, dobro odrade sopstvena proizvodnja i prodaja, uloženo u plastenik vrati se već prve godine – kaže Milorad o povrtarstvu kakvim se on bavi.

Za povrtarstvo i generalno proizvodnju hrane Panić kaže da nikada ne može propasti, i on se tome pridružio sa talasom podizanja plastenika u Srbiji. Učenjem na tuđim savetima i svojim greškama, Milorad je postepeno “savladao materiju” i danas je ubeđen da nije pogrešio što nije nastavio sa studiranjem.

– Proizvodnja na otvorenom mi je bila neka vrsta probe, jer sve što sam u početku znao je samo to kako izgledaju paradajz i krastavac. Pojma nisam imao o tome kako te biljke rastu. Morao sam da učim, mnogo literature sam morao da pročitam na internetu… ali, praksa je najbolja škola – ističe Milorad.

Od malog plastenika za rasad, stiglo se do šest plastenika na 2.000 kvadratnih metara, u kojima se veći deo posla završava traktorom.

Uz kvalitetan rasad iz sopstvene proizvodnje, porodica Panić uspeva da održi plasteničku proizvodnju cele godine, “rotirajući” od pet do šest kultura, već prema sezoni.

– Počeo sam sa paradajzom, a kod njega rana proizvodnja kreće već dok je sneg, u januaru. Za njega imamo grejanje, a sada već i dodatno osvetljenje. Počeli smo s ručnim zalivanjem a završili na sistemu “kap po kap” i malčovanju zemljišta, crnim folijama bez potrebe okopavanja… Izbacili smo herbicide iz upotrebe, a prskanje generalno sveli na najmanju moguću meru – kaže povrtar iz sela slavnog pesnika i guslara Filipa Višnjića na obali reke Bosut.

Koliko je proizvodnja povrća kod Panića bliska prirodi, pokazuje i podatak da njegove biljke oprašuju bumbari.

– Ja sam za to da uopšte ne bude prskanja. Ali onda se mora biti predan, stalno kontrolisati stanje, ukloniti odmah sve što bi moglo da donese zarazu – napominje Milorad.

Pored paradajza, Panići gaje i zelenu salatu, crni luk, papriku, rotkvice, rukolu… Paradajza godišnje bude do 20 tona.

– To je količina koju lako mogu da prodam, jer ne volim da idem na kvantaše gde su velike oscilacije s cenama zbog nekontrolisanog uvoza. Dešava se da imate tamo cenu od 10 dinara, a u maloprodaji je 100. To nije normalno. Ja sam s godinama stekao svoje mušterije i čuvam ih kao malo vode na dlanu i trudim se da proizvodim kvalitetno povrće – kaže Panić.

A ulaganja nisu mala, jer jedan skroman objekat od 300 do 400 kvadrata košta 2.000-3.000 evra. Međutim, uz dobar i pošten rad, novac se brzo vraća

– Po profitabilnosti, tu je mrtva trka između paprike i paradajza. Paprika je vrlo profitabilna, ali zahtevna, dosta truda je potrebno oko nje. A teško je danas naći ljude koji bi to radili kako treba. Potrebno je stalno učiti, pratiti trendove… Samo kod đubriva imate ogroman napredak u poslednjih 10 godina. To je prava nauka, i ne možete stalno upotrebljavati jedno isto – objašnjava Milorad.

S prodajom nema problema i kaže da su poslednjih nekoliko godina cene korektne.

– S veleprodajom ima problema i tu se mora naći rešenje. Ali mislim da to moramo da nađemo mi proizvođači, da se složimo i izbacimo mešetare i trgovce koji prave pometnju pa onda ljudi daju jeftino robu ili se ona baca – zaključuje sagovornik.

Veći deo posla obavlja porodica, a za sezonske radnike, oko pet osoba u mesec dana s početka sezone, snalaze se angažujući poznanike.

– Nažalost, sve su to starije žene, jer mladi neće da rade u plasteniku. Čak nije u pitanju ni novac, koliko god da ponudite malo ko je voljan da prihvati – ističe Milorad, i dodaje da je povrtarstvo za njega ljubav, pa ponekad daje imena svojim prvim plodovima paradajza.

Agroinfo.rs/agrotv.net

POVRTARSTVO POD PLASTENIKOM: Uloženo se vrati već prve godine