Пиринач је последњих година постао све популарнија намирница у нашој земљи. Одличан је прилог уз скоро све врсте меса, а од њега можемо правити и сутлијаш. Упркос томе, научници већ годинама воде полемику око ове житарице из Африке и Азије. Неки тврде да је она основна храна, док је други проглашавају преваром, јер је пуна угљених хидрата и доприноси гојењу. Међутим, шта је права истина?

Бели пиринач

Наиме, све се своди на то који тип пиринча једете, објашњавају нутриционисти. Бели пиринач се сматра „нутритивно лошим“, јер се добија љуштењем опиљака зрна, због чега је његова храњива вредност мања. У процесу млевења уклањају се мекиње и клице, што му одузима витамин Б, гвожђе и влакна. Иако се накнадно обогаћује гвожђем и Б витамином, влакна у пиринчу се нажалост не могу вратити.

Смеђи пиринач

Смеђи пиринач исти је као бели, али се за њега сматра да је целозрнаста житарица, јер је уклоњена само спољашња нејестива опна. Зато је и избор влакана, витамина Е и антиоксиданса бољи. Тако се у једној шољици куваног смеђег принча налази око 3,5 грама влакна, а иста количина белог пиринча садржи мање од 1 грам.

Осим тога, студије показују да је део зрна пиринча познат по томе што може пружити заштиту од високог крвног притиска и атеросклерозе, а он се налази само у смеђем. Такође, доказано је како мењањем белог за смеђи пиринач људи смањују свој ризик од добијања дијабетеса типа 2.

Дивљи пиринач

А шта је с дивљим пиринчем? То је житарица која расте на води па зато има нешто више протеина од смеђег пиринча. Студије показују како он има најбољи ефекат на снижавање нивоа холестерола. Иако су смеђи и дивљи пиринач свакако бољи избор од белог, нутриционисти упозоравају како је боље не куповати њихове мешавине, јер најчешће садрже висок ниво соли.

Пиринач дугог, средње дугог или кратког зрна?
Према димензијама, ова житарица се обично дели у три велике целине, али величина зрна нема утицаја на нутритивну вредност:

Пиринач дугог зрна је 3-5 пута ужи него што је шири. Због амилозе у зрну, при кувању се не слепљује и ствара растреситу структуру, па је погодан за салате и пржена јела с пиринчем.

Пиринач средње дугог зрна отприлике је двоструко дужи него што је шири и садржи пођеднаке количине амилозе и амилопектина. Након кувања, зрна су ипак склонија слепљивању.

Пиринач кратког зрна има више амилопектина, па су зрна здепаста, округласта и лепљива. Такав пиринач погодан је за рижото, суши и неке десерте на бази риже.

Izvor:agromedija.rs

Смеђи, бели или дивљи пиринач – шта је здравије