Zdravinjska svinja, kao zametak rase, postoji na području kruševačkih sela na severnoj i severozapadnoj strani planine Jastrebac još od knjaza Miloševe Serbije kada se smatra da je i nastala. Centar odgajivanja bilo je selo Zdravinje i sela oko njega: Petina, Dvorane, Poljace, Lovci, Stanci, Rlica i druga.

Po svojim karakteristikama, rasa je nastala ukrštanjem šumadinke i mangulice, a smatra se da je nastala oplemenjivanjem domaćih svinja (šumadinke, moguće i šiške) nerastovima "mađarima". Oplemenjivanje su radili lokalni trgovci, koji su posle uspešne prodaje svojih tovljenika kupovali nerastove mangulice i dovodili ih u svoj kraj. Posle oplemenjivanja, verovatno krajem devetnaestog veka, svojstva rase su se ustalila i kao takvu autor ju je opisao u svom delu iz 1952 g. 

Zdravinjska rasa svinje nastala je u vreme kada se zarađivalo izvozom svinja u Mađarsku. Pošto je kraj bio bogat žirom, vršeno je dotovljavanje „žirenjem” nazimadi na hrastovom i bukovom žiru. Prosečno se po gazdinstvu držalo oko 10 krmača i tovilo se oko 80 grla u jesen. Priplodna grla u toku godine, vlasnici su oskudno hranili: leti pašom, a zimi džibrom šljive ostalom od pečenja rakije, sa vrlo malo dodatka ovsa ili belog kukuruza. Kraj je bio šumovit, pasivan i slabije naseljen.

Situacija se menja posle Prvog svetskog rata, kada im broj opada sa smanjenjem površine hrastovih šuma. Svinje su bile prepuštene prirodnoj selekciji, te se, ponekad, između krmača „umešao” i divlji vepar.
Rasa je pomenuta u Popisu rasa FNRJ 1948. godine. Razlog za zanemarivanje je njena slabija produktivnost, postepeno potiskivanje kvalitetnijim rasama, lokalna rasprostranjenost, slabija obaveštenost stručne javnosti i nedostatak finansijskih podsticaja za stručnu i naučnu verifikaciju njenih rasnih i proizvodnih kvaliteta.

Opis rase

Kasnostasna rasa svinje masnog tipa, duge glave, ravnog profila glave; ima snažno, pigmentirano rilo; uši su klopave. Vrat je uzan srednje dužine. Slabih je širina, kada se posmatra spreda, stiče se utisak da je grlo dosta usko. Trup je zbijen, čvrste građe, leđna linija je blago ispupčena. Krsta su viša od grebena a sapi su oborene. Rep je dug, sa kićankom na vrhu. Noge su čvrste, pravilnih stavova, papci su pigmentirani. Čekinja je duga gruba i kovrdžava (postoje grla sasvim prave do ukovrdžane čekinje). Boja dlake je prljavo bele preko zelenkasto-sivo-divlje do žućkaste. Na pojedinim varijetetima se pojavljuje braon boja nogu i donjih delova glave, dok je ostatak bio sivkastozelen. 

Prasad po prašenju su prljavo bele ili žućkaste boje koja posle potamni-pozeleni (mogu biti i sa prugicama koje blede sa starošću). Inače, kod ovih svinja je suprotan proces od promene boje kod konja zelenka/lipicanera (mlada grla su bela, a starija postaju sivkastozelena do tamno zelena - kod govečeta podolca tele se sivkastozelena telad a sa starošću pobele.)

Kod nekih postojećih primeraka zdravinjske rase svinje, usled male populacije i ukrštanja u srodstvu pojavile su se crne tačke na nogama, donjem delu stomaka ili u malom broju po telu. Smatra se da je možda na nekog pretka grlo resavke ostavilo uticaj, ili su crne fleke ostavština gena mangulice od pre jednog veka.
Rasa se očuvala jedino u planinskom selu Rlica i na ivici je istrebljenja. Trenutno postoji kod 5 odgajivača u 3 sela a sva grla, sem jedne nazimice, vode poreklo od istog zapata iz Rlice. Sve skupa postoji 12 grla i 2 ili 3 meleza, sa tendencijom daljeg smanjenja broja grla. Smisao očuvanja ove rase mogao bi se naći u njenoj velikoj otpornosti na loše uslove odgajivanja, dobrom iskorišćavanju žira, paše i hraniva iz šume. Kraj u kome je ova svinja nastala je planinski. Sve je više napuštenih i pošumljenih površina na kojima bi se ona hranila.S obzirom na početak razvoja seoskog turizma u ovom kraju, mogla bi se uvrstiti na meni kao lokalna rasa uporedo sa kajmakom i projom koji se ovde proizvode i služe kao lokalna jela.

Izvor:Nemanja Petrović, dipl.inž.

Zdravinjska svinja: Potiče sa planine Jastrebac, još od doba Knjaza Miloša !