Nama naše agrarno blago nije donelo rezerve hrane, a ni većina seljaka više ne živi od svog rada. Zbog čega je institucija gospodina seljaka poljuljana danas više nego ikad? Zašto je to tako i kako poljoprivreda može da povrati primat a seljak svoj ugled?

Svi smo nebrojano puta u životu čuli da selo prehranjuje celu Srbiju. Znamo i da je seljak pošten i radan čovek koga ne treba poistovetiti sa psovkom kad za nekoga kažu ’’seljačina’’.

Na žalost, svesni smo i da tog poštovanja za seljaka ima sve manje u današnjem društvu. Poljoprivreda se potcenjuje, hrane u prodavnicama ima u izobolju i sela su sve praznija. Sela zapravo nestaju, svi bi da žive u Beogradu nekim lakšim i modernijim životom.

Biti seljak ili poljoprivrednik je teško zanimanje. Fizički se radi, bez radnog vemena, nema plaćenog odmora, sami uplaćujete penziono i socijalno osiguranje i očekujte mizernu penziju. Dakle, sve što imate morate i sami da stvorite. Čini se i da država ima sve manje poštovanja, subvencije su male i kasne, a u prodavnicama luk iz Kine, paradajz iz Spanije...

Epidemija korone nas je potsetila koliko je važno imati sopstvene izvore hrane. Pijace su zatvorene, prodavnice skraćeno rade, mnogo ljudi je zašlo u finansijske probleme, trgovinska razmena u celom svetu je poremećena... Imati razvijenu poljoprivredu je ogromno bogatstvo u takvom trenutku.

Nama naše agrarno blago nije donelo rezerve hrane, različitih proizvoda a ni većina seljaka više ne živi od svog rada. Zbog čega je institucija gospodina seljaka poljuljana danas više nego ikad?

Zašto je to tako i kako poljoprivreda može da povrati primat a seljak svoj ugled?

ZAŠTO TOLIKO UVOZIMO?

Srbija je zemlja sa izuzetno jakom poljoprivredom. Kako je moguće da onda uvozimo proizvode koje sami proizvodimo? Bilo bi logično da uvozimo južno voće, ono što nemamo, ali luk ili pasulj? Iz daleke Kine?

Poljoprivreda ima značajno učešće u BDPu Srbije, oko 10%. Ali konstantno imamo suficit, više uvozimo nego što izvozimo. Tog suficita ne bi bilo kad bi se domaći proizvodi kupovali u sličnoj meri kao u razvijenim zemljama. A ozbiljan trgovinski lanac mora da ima u ponudi voće i povrće tokom cele godine. Normalno je da se u takvim okolnostima okreću stranim proizvođačima.

Jedan od razloga ovog problema leži u činjenici da većina Srpskih proizvođača ne sadi rano povrće. Poljoprivredna proizvodnja ima, da kažemo, sezonski karakter. Većina malih proizvođača nema mogućnost posedovanja modernih plastenika ili velikih skladišnih kapaciteta

Za razliku od recimo US, naši mali proizvođači su neorganizovani. Ne postoji sindikat, unija malih proizvođača i tome slično. Ta neorganizovanost dovodi do nezaštićenosti na tržištu. I ponuda je raznolika i nije konstatna. Opet, strani proizvođači imaju sistem i konstantnu ponudu.  To dovodi do slabog domaćeg otkupa, cena konstantno opada... na kraju se uništava veći deo zasada da se ne bi prodavalo praktično za dzabe.

Potrebno je dati veću šansu našim proizvodima na našem tržištu. Potrebna je među saradnja različitih industrija i delatnosti. Recimo, veliki marketi daju šansu malim proizvođačima tako što njihove proizvode plasiraju kao deo svog brenda. Ali sam akcenat na domaće i kvalitet koji dobijate, recimo kad je reč o voću i porvrću, prosto ne postoji. Turizam je takođe izuzetno kvalitetno tržište za domaće proizvode. Da ne spominjemo mogućnost za saradnju, turističkih organizacija, etno sela i domaćih proizvođača.

Jedan od najboljih načina da se pomogne domaćim proizvođačima i srpskom seljaku da pretvori svoju muku u profit je pomoć države. Najbolji način za to je pravljenju barijere za stranu robu. Time štitite nelojalnu konkurenciju i svoje tržište za domaću robu. Umesto toga, jača uvoznički lobi i permanentno se smanjuje prostor na tržištu za domaće proizvođače.

Dakle, dzabe se trudite da proizvedete kvalitetno domaće vino, marljivo radeći na održavanju svog vinograda, kada postoji toliko jeftinog vina u marketima iz Spanije, Francuske ili Nemačke.

ŠTA JE SA IZVOZOM?

Naša zemlja ima izuzetan poljoprivredni potencijal i odličnu konkurentnost na svetskom tržištu za mnoge proizvode. Problem je jeftinoće i samim tim, male su marže ili zarade na tim proizvodima. U pitanju su uglavnom primarni proizvodi, proizvodi ratarstva. To su jako kvalitetni proizvodi za koje bi bilo bolje da ih zadržimo na domaćem tržištu. Veliki broj industrija bi imao korist od toga, prehrambena industrija, proizvodnja stočne hrane, pekarska industrija, suplementi u konditorskoj industriji...

Za izvoz je potrebna standardizacija, uslovi za skladištenje, rad na proizvodnji tokom cele godine i korišćenje modernih tehnologija. Kod nas postoji oscilacija prinosa i neorganizovanost. Već smo spomijali korist udruživanja i zajedničkog nastupa malih proizvođača. Tek kad se svi ovi uslovi ispune, mi možemo da očekujemo veći izvoz nego uvoz. Odnosno, profitabilnu i jaku poljoprivredu.

PROBLEMI, REŠENJA I BUDUĆNOST POLJOPRIVREDE

Država se zaista trudi da odvoji dobar deo budzeta za poljoprivredu i pomogne seljaku da dođe do sretstava za rad i širenje svog biznisa. Problem pretstavlja administracija i kašnjenje subvencija. Mnogo prođe od raspisivanja konkursa do novca u seljačkom dzepu.

Način na koji se subvencije plaćaju je još jedan problem. Umesto da plaćate po hektaru, investirajte u plastenike, sušare, skladišta, hladnjače, protiv gradnu opremu, vinogradarsku opremu, mehanizacija... Pomozite da se poljoprivreda modernizuje. Postoji dosta projekata EU koji su namenjni modernizaciji poljoprivrede.

Modernizacija poljoprivrede je neophodna na svim nivoima! Ne možete da konkurišete proizvođačima iz razvijenijih zemalja drugačije. Nove tehnologije donose i konkurentsku prednost na tržištu. Naša poljoprivreda je zastarela i potrebna su ozbiljna ulaganja države u modernizaciju i konkretne projekte.

Udruživaje malih proizvođača i zajednički nastup na tržištu. Spomenuli smo da pojedinačni nastupi i nepostojanje udruženja koje će zaštititi interese proizvođača prave veliki problem kad je konkurentnost na tržištu u pitanju. Udruženja, unije, sindikati i lobiranje u razvijenim zemljama štite domaći proizvod i proizvođači nastupaju uvek sa zajedničkim ciljevima.

Svest potrošača, brending i licenciraje bi pomoglo proboj domaćih proizvoda na stranom tržištu. Osim kontrole kvaliteta, dobija se autentičnost i snaga brenda za koju su potrošači spremni da plate premijum cenu. Tek kad domaći i strani kupci shvate da proizvod iz Srbije označava kvalitetan i prirodan proizvod, počeće i masovnije da kupuju. Konstantan rad na marketingu uz saradnju sa velikim trgovinskim lancima a bi mnogo pomogli u dizanju svesti proizvođača o kvalitetu ali i značaju kupovine domaćih proizvoda. Licenciranje donosi dodatnu zaštitu od konkurencije i kopiranja od strane drugih proizvođača.

Dakle, možemo i moramo da radimo bolje i pametnije. Poslednji je trenutak da se nešto promeni i modernizuje poljoprivreda u svakom smislu. Ne iskorišćavamo pun potencijal naše poljoprivrede i prirodnih resursa. Seljak konstantno gubi poštovanje u društvu, trku sa gradom i mogućnost da zaradi od svog posla.

Autori: Marija Živojinović i Nikola Nikolovski

DANAŠNJI POLOŽAJ SELJAKA U SRBIJI: Od nekadašnjeg temelja društva do persone non grata!