Zovu je „skarletnom peharastom gljivom”, zbog specifičnog oblika njenog šešira, koji je između peharastog i tačkastog oblika. Poznata je i pod nazivom Popovo uvo.

Slatka crvena gljiva babino uvo (Sarcoscypha coccinea, S. austriaca) pojavljuje se na mračnim mestima, delovima dvorišta u senci, uglavnom raste na trulim cepanicama tvrdog drveća. Jedna od najranijih vrsta, može se naći odmah posle topljenja snega, pa sve do kraja aprila. Prečnik šeširića je do pet centimetara, a površina mu je glatka, ponekad s dlačicama. Gljiva je jarko crvena, spolja bleda, siva ili sivoljubičasta, baršunasta, na kratkoj dršci. Meso je tanko, bez karakterističnog ukusa i mirisa.

Upotreba ove gljive  ona je jestiva gljiva, s tim da se jede samo njen šešir, koji prethodno treba skuvati, nije preporučljivo preterivati jer teška je za varenje. Zanimljivo je i to što popovo uvo prilikom kuvanja sačuva svoju predivnu boju, pa u jelu podseća na voće. Dnevna doza je pet - šast crvenih peharčića.
Lekovita je i ima jako antikancerogeno dejstvo. 

Slične vrste su: Aleuria aurantia (narandžasta ljuskasta gljiva), Sarcoscypha austrica (skarletna patuljasta gljiva). 

Nekada su je devojke koristile poput šminke - da zarumene obraze. Sada "babino uvo" spada uzaštićenu vrstu i ne sme da se bere i uništava. Kada je pronađete u prirodi podignite ga i izgovorite bajalicu: "Ja lepa i rumena, baba žuta i zelena"!

Agroinfo.rs

Gljiva Babino uvo, jedan od prvih vesnika proleća