Станиште за вргањ су шуме букве, храста, јеле, смрче. Присутан је на светлим и влажним местима, где има пуно траве и маховине и појављује се појединачно или групно. Међутим, станиште се лако нарушава, утицајем људског фактора, највише погрешним сакупљањем.

Берба вргања се мора обавити на правилан начин, а то подразумева да се употребљава нож и да се одлажу у корпе са шупљинама (сепете). Млад вргањ се вади сечењем корена. Онда се очисти, а место са кога се убрао се притиском стопада сабије. Млад вргањ се препознаје, ако, када се куцне по клобуку, добије звонак звук, а клобук је напет. Без ножа се гљива вади заокретањем у смеру казаљке на сату. Вргањ треба прегледати и установити да ли је нападнут црвима и, наравно, онај који је нападнут се на сакупља.

Размножавање вргања је спорама тј. из доњег дела клобука испада део мицелија из кога ће се развити нови вргањ. Зато се очекује да ће сечењем корена део тог мицелија остати у земљи и опет дати нову биљку. Старе вргање не треба брати, него их оставити на станишту да иструне и из својих спора се поново размножава. Брањем у сепете, сакупљач омогућава ширење станишта, јер споре испадају на тло и нова печурка ће се поново никнути.
До сада, робна производња вргања на вештачки начин у индустријском смислу, није још технолошки могућа. Међутим, увек има оних који раде на томе да гајење вргања буде могуће. Узгој вргања за сада регулише природа на својим стаништима, али људски фактор је онај који уништава потенцијале самониклог раста.

Врсте вргања су: пролетњи (мрежасти) вргањ, летњи (прави) вргањ, црни (хајдењак) вргањ и боров вргањ.

Лековитост вргања је у његовом саставу, јер садржи 8 есенцијалних аминокиселина, витамине Б1, Б2, Ц и Д, минералне материје и дијететска влакна. Гљиве, уопштено, утичу на побољшање здравља, а истраживачи су уочили да заустављају развој туморских ћелија и мењају те ћелије тако да их организам лакше препознаје као непријатељске и имуни систем креће у њихово уништавање. Осим тога олакшавају подношење хемотерапије и зрачење и смањују њихове последице.

Сушење вргања
Одаберу се здраве и чврсте печурке. Неопране их треба исећи ножем на танке листиће. Не треба притискати гљиву при сечењу, јер се згнечи. Затим се слажу на масном папиру и ставе се на сунце (покрити газом) или хлад, на промајно место. Изрезане гљиве се могу сушити на мрежама за сушење тј. ситима. Најбоље је ставити одмах на сунчано место или, ако је кишовито време, изнад шпорета или другог извора топлоте. Осушене гљиве се распростру по поду, који је претходно прекривен пластичном фолијом или платном. Тако се остављају један дан да би се изједначила влага. Добро осушене листиће препознајемо , јер при савијању пуцају. Када их проверавамо у шаци, треба да се чује шуштав звук. Добро осушене печурке се спремају у ПЕ кесице па у картонску кутију, јер не смеју поново попримити влагу (мења им се боја и квалитет).

Кисељење вргања
Прво се добро очисте и одвоје лоше делови. Нарежу се на листиће или коцкице. Слану воду треба узаврети и у њој 2-3 минута прокувати гљиве. Затим се гљиве исперу хладном водом и оцеде. Просуше се на тепсији или платну. Тада се припрема маринада тако што се у води прокуха оцатна киселина, балсамицо, шећер, со, ловоров лист, бибер у зрну и лук исечен на колутиће. Припреме се чисте тегле, у њих се слажу охлађени вргањи и након 10 минута колико треба стајати маринада, залити гљиве у тегли. У тегли не треба остати ваздуха и морају бити до врха пуне маринадом. По врху прелити маслиновим уљем, затворити и чекати 8 дана да се пробају.
Саламурење вргања
Сматра се најлошијим начином за конзервирање. Треба се придржавати следећих правила:
-Користити вргање који имају белу до светло жуту боју клобука и чврсти су.
-Не користити јако црвљиве печурке.
-Што је могуће пре кувати.
-Кувати у посудама које су иначе предвиђене за кување хране.
-Печурке пре кувања требају бити потпуно чисте.
-У кључалу воду, у коју треба ставити 1% соли и 0,4% лимунске киселине, сипају се печурке. Кува се обично 20 до 30 минута. Ако је гљива кувана онда има једнаку бледо жућкасту боју. Након тога иде хлађење у текућој води.
-Печурке (охлађене) се сипају у бурад и залију пресолцем јачине 25% (то је 25 кг соли у 75 литара воде). У буре од 200 литара ставља се 150 кг печурки. Остатак од око 70 литара се залије саламуром (до изнад гљива). Буре се затвори поклопцем и стави у затамњену просторију. Ако је на сунцу треба редовно доливати саламуру, а на врх додати 3-4 кг соли.

-Ферментација мора бити лагана (око 30 дана). Концентрација соли у саламури треба бити изнад 7%. Саламура може да добије зеленкасту боју, али гљиве морају имати пријатан мирис и укус. По завршетку ферментације променити саламуру исте концентрације. По потреби додавати пресолац концентрације соли 12-14 %. Бурад треба проветравати јер може доћи до замућења саламуре, ружног мириса итд.

Замрзавање вргања
Свежи вргањи могу се чувати у ладици за поврће у фрижидеру до два дана. Мали вргањи се могу замрзавати цели и сирови. Запакују се у најлонске врећице и чувају до годину дана. Велике вргање треба пре замрзавања исећи на листиће или комадиће. Припремају се за употребу у замрзнутом стању.

Izvor:seoski poslovi

Савети за узгој вргања