Ува, ниски зимзелени грм, употребљава се од давнина у народној медицини за лечење уринарног тракта!

Ува или медвеђе грожђе (Арцтостапхyлос Ува - Урси) је ниски, разгранати зимзелени грм. Та биљка је назив добила по медведима јер се они најчешће хране њеним плодовима. Густог и површинског коренског система, ува има велику способност везивања земљишта.

Стабљика је црвеносмеђа, гола или слабо длакава. Листови су многобројни, компактни и дебели. Горња страна листова је тамнозелена и сјајна, а доња светлија, изразите мрежасте нерватуре. Грм нарасте у висину 20-60 цм. Цветови се налазе на краткој стабљици а сакупљени су у висеће гроздасте цвасти. Цвета од априла до јула, у зависности од надморске висине на којој расте. Плод је мала, црвена једносемена бобица која сазрева у јесен. Плодови су јестиви, али безукусни, па их више преферирају птице и друге дивље животиње. Ува се углавном размножава врежама, а нешто мање семеном.

Расте у планинским крајевима
Расте у планинским крајевима на пропланцима обраслим вресовима и клеком, као и на сунчаним каменитим травњацима. Најраспрострањенија је на подручју планинске макрорегије и на планинама јужноприморске мезорегије. Због своје изузетне лековитости, њена бројност се на природним стаништима полако смањује јер је сакупљачи лековитог биља чупају заједно с врежама. Иако мере заштите нису предузимане, свеједно треба припазити на њено неконтролисано брање.

Расте на киселом, сувом и оцедитом, песковитом или каменитом земљишту, као и на осунчаним теренима. Прилично је важна на планинским падинама јер има способност задржавања земљишта. Може да расте и у слабијој сенци, а одлично подноси сушу. Најчешће расте на сиромашним и неплодним земљиштима. Уви није потребно ђубрење. Добро расте на отвореним и изложеним подручјима. Отежано расте на сувим и врућим летњим поднебљима. Ако се пресади из дивљине, раст ове биљке ће бити изузетно отежан.

Спречава ерозију земљишта
Помаже при спречавању ерозије земљишта на падинама и обронцима. Размножава се резницама или дељењем биљака (треба поступати врло опрезно јер корен не воли узнемиравање), као и помоћу семена. Узимају се резнице дужине 5-8 цм и саде се у клијалиште од августа до децембра. Резнице споро расту. Потребно им је скоро годину дана да формирају корен. Дељење биљака обавља се у рано пролеће. Семенке, чим постану зреле, најбоље је посејати у заштићеном простору. Пре сетве семенке треба умочити у врелу воду на 10-20 секунди или се посипају запаљеном сламом и онда оставе да одстоје два месеца на температури 2-5°Ц.

Семенке ће проклијати за 2-3 месеца на температури од 15°Ц. Када су биљке за расађивање довољно велике, могу се пресадити у већу посуду и оставити да презиме прву зиму у хладном клијалишту или заштићеном простору. Биљке можемо пресадити у касно пролеће или рано лето.

Нема штеточина ни болести. Ако се гаји на слабо дренираним земљиштима или у претоплој клими, ува постаје осетљива на одређене болести, као што су: црна плесан, рђа и трулеж корена.

Лечење болести бубрега
Од давнина је ова биљка коришћена за лечење болести бубрега, бешике и мокраћних канала. Њена лековита својства базирају се на присуству 5-11% гликозида арбутина у ћелијском соку. Захваљујући њему, ува има диуретичко дејство. Током излучивања арбутин има антисептички утицај на мокраћну слузницу. Друге хемијске материје које се налазе у листовима су: метиларбутин, глукозид ериколин, гална киселина, елагинска киселина. У медицинске сврхе користе се осушени листови који се сакупљају једино од самоникле биљке. Они се сакупљају у септембру и октобру, па зато морају да буду зелени и сушени уз блажу топлоту.

Листови се беру по лепом времену, ујутро, након што се роса осуши. Суши се на отвореном простору по топлом и сунчаном времену, али у полусенци како би листови задржали своју боју. Они се, такође, могу поставити на жице решетке или оквире баштенске мреже на висину од једног метра да би се омогућило струјање ваздуха. Листове треба распоредити у један слој, па их није потребно дирати током сушења, осим у случају када их треба окренути. Листови се чувају у дрвеним или лименим кутијама, на сувом месту како се не би навукла влага. Чајеви се припремају од листова, стабљике и корена јер имају антисептичка, диуретичка, адстригентна својства.

Смањује накупљање мокраћне киселине
Ува помаже у смањењу претераног накупљања мокраћне киселине и болова код камења у бубрезима. Листови су богати танинима и некад су се користили за фарбање одеће и коже. Плодови се могу јести свежи или кувани. Иако безукусни и брашнасти, кувањем постају слатки. Могу се додавати у варива. Гранчице са зеленим листовима и црвеним плодовима могу се употребљавати као божићне декорације.

При коришћењу препарата од уве потребно је припазити да лекови и додаци исхрани немају кисели утицај на урин. То су на пример: витамин Ц, сок од бруснице, сок од наранџе и других агрума. Препарати од те биљке могу да надраже бубреге и слузокожу, па се никако не би требали користити током дужег временског периода, а труднице би их требале избегавати. Такође, препарати од уве се не препоручују ни деци млађој од 12 година. Иако нема прописане клиничке дозе, дневна количина потребна за лечење уринарног тракта је 10 г листова ове биљке. Велике дозе могу да доведу до мучнине и повраћања, због присуства танина. Предозирање може да изазове зујање у ушима, мучнину, повраћање, гушење и грчеве у стомаку.

Izvor:agroklub.rs

Ува - природни лек за болести бубрега